Iz Njemačke došla na balkansku svadbu: Kada sam dala bratanici kovertu, doživjela sam veliku sramotu!

0
6693

Kada su u pitanju svadbe, pokloni i koverte sa novcem, mnogi razmišljaju da se ne obrukaju sa cifrom koju izdvoje. Tako je i jedna Radmila (53) iz Njemačke otišla na svadbu u Srbiju ali nije se najbolje provela.

Naime, ona je odvojila čak 200 eura za poklon svojoj bratanici, ali to nije bilo dovoljno da se ne osjeti neprijatno. Ovo je njena ispovijest:

“Kad živiš ‘preko bare’, svi misle da si pun para i da samo sipaš. Bilo je tako devedesetih, jer tada je u Srbiji i Bosni bilo nemoguće zaraditi više od nekoliko maraka mjesečno, otprilike, narod se krpio, a zapadna Evropa koliko god bila skupa, opet je bila nivo za zemlje na Balkanu. Dođeš ovdje sa onim što ti ostane tamo, pa si car. Častiš, kupuješ poklone i svi sretni.

A onda ostariš. Neko se razboli, trošiš pare na ljekare, krpiš kraj s krajem. Ja sam ostala bez muža, sin je skoro sve prokockao. Raspali smo se kao porodica, ja sam sama pod stare dane ostala da radim.

Bratanica iz Kruševca me nedavno pozvala na svadbu. I rekla sam da ću doći. I bilo me sramota, života mi, da se obrukam.

Ponijela sam 200 eura, nemam više. Zapravo, imam više, ali moram nešto da ostavim sa strane, šta da radim kad zanemoćam, ko zna šta će se desiti sutra, čisto sumnjam da će mladi današnji rođaci da potrče da me liječe i pomažu.

Svadba je bila lijepa, ali čim sam dala kovertu, vidjela sam oči koje se cakle. Svi su gledali u nekad bogatu rodicu iz Njemačke, u mene, svi su, naravno, očekivali da dođem u velikom stilu.

Ali nisam. A htjela sam. Htjela sam i željela sam, ali život je sve preokrenuo.

I onda smo sutradan pričali s mladencima šta su sve dobili, govorili su kako im to nije bitno, ali bilo je, bilo je. Nekoliko puta su naglasili kako su im neki jadni rođaci iz Bosne donijeli 500 eura, kako su se zadužili, jer su dugo čekali da se bratanica uda.

Bila sam ljuta na sebe. Ne bih propala da sam im više odvojila. Bilo mi je krivo, jer me vole i lijepo me ugoste. A s druge strane, moram nešto da ostavim da imam za ne daj bože…

Da li sam ispravno postupila? Ne znam. Nadam se da će biti boljih vremena, da se svi čašćavamo, svi imamo i da se nikad ne razmišlja o sadržaju koverte.

Ovako sam imala utisak da sam se obrukala, ne jer oni mene neće voljeti zbog 200 eura, nego jer mladosti želim više da dam, želim da im pomognem, želim da im novac ne bude problem. Samo puste želje su ostale…”

IZVORavaz.ba